Sedi deda na klupi u parku i jeca, suza suzu stiže.

Prolaznici primećuju da deda plače i osvrću se kada

ga mimoidju ali mu se niko ne obraća, ne pita i ne

nudi pomoć.

Ipak, naišao je jedan dobar čovek, seo je kraj dede,

dobronamerno mu spustio ruku na rame i umirujućim

glasom upitao dedu:

– Deda, zašto plačete? Mogu li vam pomoći?

– E moje dete, oženio sam se lepom i mladom devojkom,

kuva svakodnevno i to veoma ukusna jela, održava kuću a

kad dodje noć toliko me inspiriše da mi ne trebaju stimulansi,

udaram kao mladić.

– Pa, vi bi trebalo da sijate od sreće.

U čemu je problem kad toliko plačete?

– Zaboravio sam gde stanujem…šmrk!!!