Tašta živi sama u kući i za sve i svašta se obraća svom zetu. I kada se nešto pokvari zove zeta. I kada treba nešto da se nabavi, ona opet zove zeta. Osim što ga stalno opterećuje novim obavezama nije mu baš po volji, džangrizava je i u sve se meša a najviše u brak njegov i njene ćerke. Ali, šta će? Voli svoju ženu pa se i dobrano trudi da se nadje tašti. A sav kipi kad joj samo glas čuje. Jednog dana opet zove tašta zeta, ovaj put veoma uspaničeno: – Alo, zete, šta da radim? – Govorite, šta se desilo? – Ma, već neko vreme se oseća plin u kući a ja ni ne znam šta da proverim i šta da radim. – Aaaa, vrlo jednostavno. Vi ste veoma pobožna žena. Zapalite sveću.

Iscrpljena noćnim morama snaja koja baš i ne voli svoju svekrvu, Ode kod lekara da se posavetuje kako da se reši ružnih snova. Doktor pita snaju: – I? Šta to tako ružno sanjate? – Doktore, svake noći sanjam svekrvu kako na lancu vodi nekakvo užasno ružno i zastrašujuće čudovište. Ne mogu da se probudim od agonije i ustajem premorena i prestrašena. Doktor pažljivo sluša i kaže: – Zanimljivo! Nastavite. – Da, zamislite iskežene zube, krvave oči, penu na ustima… – Stvarno zvuči jezivo. – Nije to ništa doktore, strpite se da vam opišem i čudovište.

Živele snajka i svekrva u istom domaćinstvu i svekrva je stalno snajku oslovljavala sa „Sunce moje“ a snajka cvetala od zadovoljstva, presrećna pa je stalno išla po komšiluku i hvalila se: – Znate li kako mene ,moja svekrva stalno zove? Sunce moje i to u svakoj prilici. Komšinica kod koje je najčešće navraćala sluša, čudi se a pomalo i ne veruje. I, jednom prilikom dodju i snajka i svekrva kod komšinice da popiju kafu pa kaže komšinica svekrvi: – Malo koja svekrva voli snajku kao ti. Ova tvoja se stalno hvali da je zoveš sunce. A što je zoveš tako? Kaže svekrva komšinici: – Možeš li ti sada da izadješ i da gledaš u sunce? Izadje komšinica, uperi pogled u sunce ali, ne može nikako, sve žmirka i kaže: – Pa, ne mogu. – E, i ja ovu moju ne mogu očima da gledam.

Spremile se četiri svekrve i pet snajki da odputuju do Slovenije na odmor jer još jedino u Sloveniji nisu bile od svih bivših republika ex yu. Sele svekrve u jedan auto, a snajke u drugi, jer je dug put pa de se sve mogu lepo ispričati i uživati. Kad posle dužeg puta negde u Hrvatskoj u oštroj krivini slete svekrve sa puta i stropoštaju se u veliku provaliju i sve četiri poginu na licu mesta. Brzo se zaustaviše snajke i požure da vide šta je sa svekrvama, čim su videle da su otišle kod Svetog Petra na istinu, počeše se snajke radovatu samo jedna počela da plače i rida da je jedva ostale snajke smiriše. Čim su je smirile upitaše je: Šta ti je? Što tako plačeš? A ona će jadna kroz suze: – Pa ja moju Svekrvu nikako nisam mogla nagovoriti da pođe sa nama…

Boluje tašta a zet „sve“ čini da joj olakša bolest. Medjutim, završi se to tako što je tašta otišla Bogu na ispovest. Organizovao zet lepu sahranu svojoj tašti, ipak je njegova žena taština jedinica. Nakon nekog vremena , potrudi se zet da tašti i spomenik postavi. Nadje dobrog kamenoresca, uradi ovaj sve što su se dogovorili. Kada su obeležavali godišnjicu, okupila se rodbina, prijatelji, došli na groblje i imaju šta da vide. Ploča je sva ispucala. Neko od zetovih rodjaka mu šapatom kaže: – Zar nisi ipak mogao da poručiš neki kvalitetniji spomenik? – Ma, jesam. Ovaj je baš skup i kvaliteten, nego, mora da je veštica pokušala da izadje.

Zet i tašta: Spakovala tašta kofere, dosadilo joj da bude sama, i krenula kod zeta i ćerke da provede nekoliko meseci. Putovanje potraje ali napokon stigne. Zet je zatekne pred vratima: – Zdravo dragi zete. Eto, ja stigla. Mogu li da ostanem neko vreme ovde? – Može, može. I zet ode na posao. Udje u kancelariju i prepričava kolegi: – Spremio se ja prošle nedelje na posao i krenem, kad pred vratima moja tašta. – I? Šta je poenta? Šta je dalje bilo? – Pitala me je da li može da ostane nekoliko meseci. – Pričaj bre čoveče. Šta si joj rekao? – Rekao sam da može. – Pa??? – Eno je još uvek pred vratima.

Svekar je dobio dve snajke, oženio oba sina. Žive svi u istoj kući i funkcionišu kao i svaka druga porodicva, sa lepim momentima a i nesporazumima. Svekar provodi deo dana i u kafani sa društvom i naravno, ispriča po koji dogadjaj iz porodice, ali se uglavnom hvali. Jednog dana neki seoski šeret odluči da ga dovede u neugodnu situaciju i upita nešto da svekar ne može da odgovori neutralno: – Je li, Boga ti, stalno pričaš da dobro živite i dobro se slažete u zajednici. Nego, kaži ti nama koja je ti je snajka bolja. – Iskreno, ova što je od mladjeg sina. – Uuuu, a zašto je ona bolja? – Kada ovoj od starijeg sina kažem da nešto uradi ona kaže: “ Matori, jedi go*na!!!“, a kad kažem ovoj od mladjeg, ona je fina, kaže: “ Ćale, ne jedi go*na!“

Optuženi zet da je ubio taštu odgovara na sudu za svoje nedelo. Pita sudija optuženog zeta: – Da li se vi, Petre Petroviću, osećate krivim za ubistvo vaše tašte? Optuženi opušteno odgovori: – Ne, ne osećam se krivim. Sudija, jako ljut, pita opet: – Stanite malo, da li ste vi 27. juna gurnuli svoju taštu sa terase svog stana na dvanaestom spratu? – Jesam gospodine sudija. Sudija pocrveneo od besa: – I ne osećate se krivim za ubistvo? – Ne, bio sam siguran da će veštica da poleti.

Zet: Sredjuju dvorišta dvojica komšija i razgovaraju preko ograde. Kaže jedan ovom drugom: – Komšija, prelepo ti je dvorište, cveće, zelenilo, sve uredjeno a i voćke su sve tako negovane i lepo radjaju. Samo me zanima šta je sa onom trešnjom? Sva je sasušena, nikakva, baš vam kvari perfektno uredjeno dvorište. Zašto je ne posečete? – Ne, ne mogu nikako. – Zašto, baš me zanima. – Ima neprocenjivu sentimentalnu vrednost. – Kakvu? Vrlo je neobično. – Na toj trešnji se obesila moja tašta. – Auuuu!!! Hoćete li molim vas da mi date pelcer, da ja kalemim moju?

Istukao zet taštu zbog njenog stalnog mešanja u njegov brak. Presavije tašta tabak i tuži zeta Sudu. Dodju oni na zakazano ročište i sudija pita taštu: – Zašto ste tužili zeta? – Istukao me je toliko da dva dana nisam mogla da progovorim. – Ovo je težak slučaj, moram da odložim sudjenje na mesec dana, da malo proučim i razmislim. A vi, obrati se zetu, odmah u moju kancelariju. Dodje zet preplašen u sudijinu kancelariju: – Izvolite druže sudija. – Ovako ćemo. Oslobodiću te krivice ali da malo propustiš kroz šake i moju taštu.