Živeli baba i deda dugo u braku, dočekali duboku starost

ali, priroda čini svoje i baba nakon duge bolesti sklopi oči

i upokoji se.

Ožalošćen deda, ćuti udubljen u misli posle sahrane a

njegova deca zabrinuto šapuću kako da mu pomognu da se

navikne na samoću i da mu bar malo odagnaju misli o babi

na nešto što će ga zanimati.

Verovali su da su baba i deda živeli lepo i mirno, jer su se

dopunjavali i pazili jedno drugo.

Sede oni tako svi, skoro u tišini kad odjednom od lepog sunčanog

dana nevreme se spusti, grmi, seva, provala oblaka.

Izadje deda na terasu, podigne pogled ka nebu, okrene se deci, uzdahne

i tužno kaže:

– Eto, upravo je stigla…