Otišao Lala na more, konačno.

Nije često išao pa nije znao da pliva.

I zato je našao skrovito mesto gde nema nikoga, bilo

ga stid. I, pošto je bio sam, skinuo je sve sa sebe i ušao

u vodu da se brčka.

Ali, djavo ne miruje, nema sreće Lala, kao i obično, tera

ga maler, kada je hteo da izadje iz vode, na kamen

na koji je složio odeću, naslonjena je devojka sa knjigom

u ruci, udubljena u čitanje.

Nije bilo načina da Lala dodje do odeće a da ga devojka

ne vidi golog i on preplašeno poče da kopa po plićaku

ne bi li našao nešto čime bi pokrio svoju sramotu.

Pronadje probušenu loptu, namesti je i obrati se devojci:

– Izvinite, došao sam po svoju odeću.

Devojka nezainteresovano kaže da može slobodno da

uzme i nastavi da čita.

Ali, Lala se malo okuraži i ne odoli da je šarmira pa je upita šta čita.

Odgovorila je ne podižući pogled da uči psihologiju za ispit.

Lala nastavi kako bi se malo pokazao:

– Jel’te, a psihologija je ono kad vi znate šta ja mislim.

Devojka prevće očima i dalje ne podižući pogled:

– Gospodine, tačno je.

Vi sada mislite da lopta nema rupu.