Razbolela se stara Leskovčanka, leži dugo u postelji i konačno od sve dece dodje unuk da je obidje. Razgovarali su o njenoj bolesti, njenim potrebama, o tome ko joj sve priskače u pomoć i na kraju baba kaže unuku: – Nego sinko, s’g ću ti kažem na koje ja mislim dok ležim. – Kaži baba, sve što mogu da učinim, učiniću. – Ću ti kažem moju poslednju želju. – A koja ti je poslednja želja? – K’d umrem, sa’ranite me u podrum i toj pored oni burići sas rakiju. – Pobogu, kako u podrum? Zašto tamo? – Pa tako ću budem sigurna da će dolazite, pi*da li vam materina.

Jedva upali auto Leskovčanin i izađe iz garaže na put počeo da juri kroz grad vidno pijan, krivuda ulicama, pukom srećom se ne dešava nesreća. Na raskrsnici prodje kroz crveno svetlo, beže pešaci, sklanjaju se automobili. Neko je dojavio policiji da Leskovčanin vršlja ulicama grada i patrolno vozilo krene u poteru sa namerom da spreči nesavesnog vozača da izazove neku nesreću. Na jedvite jade Leskovčanin zaustavi auto kada ga je sustigla patrola, otvori nekako prozor i policajcima beše sve jasno pa će jedan od njih: – Gospodine, jeste li svesni šta radite? Pijani, brza i nekontrolisana vožnja. Ni jedna kazna nije dovoljna za takav javašluk. Moraću da vas isključim iz saobraćaja. – Nemoj bate, jedva sam se uključija.

Otišao Leskovčanin kod lekara na pregled, nešto ga muči stomak već duže vreme. Obavio sve preglede, prošao sve provere, krv, ultra-zvuk i ostalo, gde mu je doktor stručno pa još uz korišćene latinskih naziva za bolest objasnio kako mu se spustio želudac. Vratio se kući gde ga nestrpljivo čeka žena da čuje vesti: – I? Koje ti je rekja? Leskovčanin se izveštačeno nasmeši: – Koje će mi kaže? Dobro je. – Znači, nesi bolan? Leskovčanin slegne ramenima: – Malo su mi se pokarabasili organi. Žena zbunjeno: – Pa, koje ti je toj? Leskovčanin se počeška po glavi: Zbunjeni leskovčan odgovori ženi: – Otišja mi želudac u ku*ac.

Mlada Leskovčanka izašla iz škole, prozujala kroz grad i na putu do kuće srela nekoliko drugarica koje su je pozvale na kafu u obližnji kafić. Mladost ko mladost, ne obazire se na vreme koje proleti u lepom druženju i razmenjivanju pogleda sa zgodnim momcima. Zaboravila Leskovčanka da treba da se vrati kući ili da se bar javi roditeljima koji je iščekuju i brinu da se nije nešto dogodilo. Usred prijatnog razgovora prenuo je zvuk mobilnog telefona i ona ciknu: – Lele, zove me tatko. Alo!!! – Kude si ti? – U grad. – Ajde dolazi doma, pet sata si u grad. – Pa pijem kafu be tato. – Pa na infuziju li ti gu davav?

Lepa Leskovčanka liže sladoled na klupi u parku i posmatra prolaznike. Niko ne obraća pažnju na nju dok se nije pojavio i zaustavio jedan momak koji joj se obratio: – Izvini molim te, da li smem nešto da te pitam? Dopao joj se momak i ona mu radosno odgovori: – Da, naravno, slobodno pitaj. – Pitaću ali te molim da ne shvatiš pogrešno. – Ma neću, pitaj. – Mogu li malo da liznem? – Evo, izvoli, lizni koliko hoćeš. Sladoled je veliki i dovoljan i za dvoje. – Eto vidiš, ipak si pogrešno shvatila.

Leskovčanin gajio papriku, vozio u Beograd na pijacu da proda. Poredjao džakove ispod tezge, složio sve da ujutru odmah počne sa prodajom. Kako je stigao mnogo ranije, umoran legne sa druge strane tezge da malo odspava. Pre svitanja došli lopovi i krenuli da skidaju džakove sa paprikom i tovare u kolica. Probudilo šuškanje i šaputanje Leskovčanina, ali previše umoran da ustane samo povika: – Kuj gi mica tija džaci? Lopovi iznenadjeni krenu da beže sa komentarom: – Jao čuda, Japanci prodaju papriku u Srbiji.