Umro Crnogorac, na žalost, i iz Vranja došao njegov drug iz vojske sa porodicom, da se oprosti od svog dobrog druga i prisustvuje sahrani. U Crnoj Gori je običaj da se glasno oplakuje pokojnik tako da se sa svih strana čulo naricanje o vrlinama, junaštvu, poštenju i vrednoći Crnogorca. Vranjancu je stalno zapadalo za uho: – Jao moj ‘tiću, šta ću ja bez tebe? – Ode moj ‘tić! – Gde ćeš ‘tiću moj? – Ti si junačina bio ‘tiću. Vranjancu ne bi nešto jasno, čudno mu je sve i prošaputa svojoj ženi na uvo: – ‘Bem li ga!!! Biće da ga sas praćku utepaše?

Došao Vranjanac kod lekara i čeka red. Prodje ceo dan, ostane njih nekoliko kada se pojavio lekar i obrati se prisutnima: – Za danas sam završio. Moram na hitan sastanak u Komoru. Svi koji čekate dodjite sutra. Vranjanac: – Stani doktore, a šta da radim sa ovim pečenjem? Doktor mu mahne glavom da udje: – Vi sa pečenjem udjite a ostali sutra. Pita lekar Vranjanca: – A gde je pečenje? – Doktore, pa peče me dok pišam, ‘uću d umrem!!!